Čekao sam ovoliko dugo godina da napišem novi članak, jer sam samo iščekivao prelomnu tačku. Izgleda da smo je prešli, ali da mnogi nisu toga i dalje svesni. Moja predviđanja su se ostvarila. Naslov ne opisuje trenutnu situaciju, ali kreće da postaje sve zabrinjavajuća… Malo zvučim dramatično, ali ovo zaista svima nama treba biti poziv.
Svi smo sada uprli oči u već preplavljen sadržaj na Internetu u svim formama, ispitujući da li je nešto napravila veštačka inteligencija ili ne. Teorija smrti Interneta nam nikad nije bila ostvarljivija. Problem je što ni regulativa ne postoji, bar ne u dovoljnoj meri, a plašim se da je neće ni biti zato što već postoje modeli otvorenih težina (eng: open-weights) koji se mogu bez velike muke pokretati i na personalnim računarima.
Međutim, nije se samo to proširilo u virtuelnom prostoru, već je takođe zahvatilo i robotiku, koja je krenula rapidno da se razvija, ostvarujući krupne pomake. Roboti će biti poslednji ekser u kovčegu civilizacije kakve poznajemo danas. Mislim da bi beg u alternativnu kulturu bio jedino rešenje, za slobodomisleće ljude. Polako se ostvaruje distopija o kojoj su ljudi upozoravali godinama unazad.
Ali ne mislim da je to definitivni kraj. Ljudi će biti i dalje nezamenjivi u nekim stvarima, ma koliko te stvari bile beznačajne mašinama. Pogađajte koje? To je ono u čemu roboti ne mogu da dominiraju, zato što nemaju svog ukusa nego kopiraju tuđi (čitaj: čovekov). Da bi stvorili nešto zaista unikatno, potrebno je pre rađanja same inspiracije imati svoj izgrađeni karakter, stečena iskustva, trenutne i minule emocije i psihološko stanje… Međutim, nedavno je dokazano je da i ovi trenutni modeli veštačke inteligencije imaju urođene reprezentacije bola, zadovoljstva, poverljivosti, tuge. Možda je to neka naznaka za ubuduće, kada se u jednom trenutku to njihovo zamrznuto i pasivno stanje pretvori u aktivno, autonomno.
Čak i da se desi da roboti stvore svoj karakter i doživljavaju emocije, u prevodu razvijaju se kao živa bića, da li će baš moći da potpuno oponašaju ljudsku prirodu? Mislim da se to ne može desiti, jer roboti pre svega nisu biološka bića. A nije etički uzgajati mozgove i trenirati ih da se ponašaju kao roboti. Mada, ko zna da li to neko već radi i mimo toga…
Predlažem skalu kloniranja ljudske prirode koja će na samom kraju imati ono o čemu sam prethodno krenuo da pričam. A to je umetnost. Najveća forma umetnosti, ujedno i najstarija, najkompletnija, je muzika. Svakako da može današnja veštačka inteligencija da producira muziku iz jednog opisa, ali ne može bar trenutno sastaviti nešto što dugo traje, da je svaki put originalno a i konzistentno. Ljudski mozak se ne može preneti u mašinu, nikad potpuno.
Što je najgore, niko nije siguran u šta smo se tačno upustili… Vreme će pokazati. I razmišljajte o pravljenju nekog bunta. Kada bude robot proizvodio umetnost, imao ukusa apsolutno istog kao neki čovek, javite mi. To je znak da se svi trebamo sklanjati u podzemlje.
