Zahvaljujući Narodnoj Banci Srbije, od juče je u opticaju sistem plaćanja putem QR kodova, i to je dobra stvar. Korisnik može biti u ulozi skenera ili generatora QR koda nasuprot druge strane. Ovaj sistem je još jedan korak bliže budućnosti gde neće postojati ni gotovina, a ni platne kartice.
Ideja je, zapravo, potekla iz Kine. Tamo se već godinama koristi centralizovani sistem plaćanja putem jedne aplikacije na pametnim telefonima, koja je prvobitno samo služila za dopisivanje. No, da ne skrećem previše sa suštine. QR kodovi mogu da imaju i širu primenu, ali to ne znači da se mogu uguravati svugde. Tu njihovu upotrebljivost su neki ljudi pogešno shvatili. I upravo sam hteo o tome da pričam.
Naime, dok sam razmišljao kako da stvorim sistem poručivanja sa stolova u ugostiteljskim objektima, nije mi na pamet padalo učešće spomenute stvari. Ne zato što sam tada bio neinformisan, već zato što mi je to „rešenje“ bilo bezvezno. Ali, neki su ga u međuvremenu sproveli u delo i danas to uvaljuju vlasnicima raznih lokala, u nadi da će im poslovanje procvetati. I ide im za rukom. Ali neće zadugo, jer je urušavanje takvog sistema njegova sudbina.
Zašto to proričem? Postoji jedan debeli razlog za to – u pitanju je sama priroda ove stvari, a to je – statičnost. Taj i bilo koji sličan kod je samo jedna slika koja bez njene učestale zamene ne može osigurati pouzdanost jedne porudžbine. Da objasnim to kroz jedan primer – mušterija za stolom može uslikati ili očitati QR kod koji se tu nalazi, i potom ga (ponovo) iskoristiti kad god poželi, bez obaveze da je prisutna za tim istim stolom u tom trenutku. Recimo da je moj drug sedeo u nekoj pivnici gde to ima, i poslao mi sliku letka na kojem je taj kod, i ja sam bez problema ušao na adresu koju sam očitao sa njega i mogao sam da poručujem sa tog stola šta hoću, makar bio i na drugom kraju sveta.
Ozbiljnost problema je jasna. Jedini lakši način da se to donekle reši je da se takvo poručivanje omogući samo ako je mušterija povezana na mrežu tog ugostiteljskog objekta, gde je pristup meniju ograničen na unutrašnju mrežu, te mu se ne može pristupati putem Interneta. Danas, kada se većina ljudi izuzev turista više ne povezuje na Wi-Fi nego na svoju mobilnu mrežu, ovo bi samo stvorilo komplikacije ne samo njima nego i onima koji bi takav sistem uvodili. Takođe, ovo neće rešiti moguće zloupotrebe i sabotiranje sistema, samo će ih suzbiti do neke mere.
Stoga, ko god namerava da izrađuje iste ili slične zamisli, vođen ohrabrenjem da su QR kodovi budućnost (što svakako jesu), neka izvuče pouku ovog teksta – nije održivo.
